ЖЕЛИМО БРЗ ОПОРАВАК ПОВРЕЂЕНИМА, ТЕ СНАГУ И ХРАБРОСТ КАКО БИ ПРЕБРОДИЛИ ПОСЛЕДИЦЕ ОВЕ НЕЗАПАМЋЕНЕ ТРАГЕДИЈЕ.
Како помоћи детету када изгуби блиску особу
Деца доживљавају губитак различито од одраслих, зато што немају довољно развијене когнитивне капацитете да разумеју то што се догодило. Улога одраслих је овде пресудна, јер је на њима да објасне деци (на начин који им је разумљив) шта се договодило, шта могу да очекују, али и да им пруже осећај заштићености и сигурности.
Како саопштити детету да је неко близак умро?
Саопштавање тужних вести је већ довољно стресно само по себи и зато родитељи настоје да те речи ублаже. Међутим, ублажена верзија може да проузрокује много конфузије у дечијој глави. Које фразе треба користити, а које обавезно избегавати? Како млађа деца разумеју следеће реченице?
- „Тата је отишао на небо.“
Дете: Зашто га онда не видим када погледам у небо? Можда ћу успети кад будемо путовали авионом.
- „Тетка је отишла од нас.“
Дете: Вероватно се само мало наљутила и отишла. Вратиће се када је прође љутња.
- „Дека сада почива у миру“.
Дете: „Почива“? Вероватно одмара мало негде.
- „Бака је преминула“.
Дете: „Преминула“? Не знам шта то значи…
- „Дека је заспао заувек“.
Дете: Нисам знао да то може: заспиш и не пробудиш се. За сваки случај не идем на спавање вечерас.
- „Изгубили смо маму.“
Дете: Наћи ћемо је.
- „Бог је узео твог деду.“
Дете: Значи, може неко тек тако да дође и да ме узме. Бојим се.
Како онда саопштити нимало пријатне вести?
Врло је важно да користите једноставне, кратке и јасне реченице. Можете да кажете:
Имам да ти саопштим једну тужну вест. Бака је умрла. Да ли знаш шта значи умрети, шта је смрт? То значи да је њено тело престало да ради, она више нема потребу за храном и водом, не може да говори, али исто тако више ништа не може да је боли. Ово ће бити веома тешки дани за нас, али врло је важно да схватиш да је више нећемо видети.
Поред кратких и јасних реченица и провере да ли дете схвата шта се десило, врло је важно и да му предочите како ће се ствари даље одвијати. Да ли ће наредних дана ићи у вртић или школу? Ко ће да га чува, где ће да буде? Које су ваше обавезе које морате да испуните тих дана?
Када дете има јасну слику о предстојећим догађајима, то доноси умирење у већ довољно стресној ситуацији. Структура је добра и потребна.
Како се поставити према детету које проживљава губитак
Шта рећи детету које плаче и јако је тужно?
– Знам колико ти је тешко, у реду је да плачеш.
– И ја сам тужна.
– Допусти ми да те држим.
– Знам да ти је тешко, као и свима нама. Са тобом сам.
Никако не говорите:
– Немој плакати, немој бити тужна. (На овај начин детету не признајемо његова осећања или му говоримо да су неприкладни.)
– Немој плакати, тата би хтео да си храбар. (Не допуштамо показивање осећања и подстичемо осећање кривице код детета због његових емоција.)
– Већ је прошло неколико дана, мислила сам да више ниси тако тужан. (Пожурујемо дете у процесу туговања.)
Шта када одрасла особа показује снажну тугу и плаче?
Осећам се боље него пре, али још увек има тренутака када сам јако тужан.
Никако не говорите:
– Одрасли не би смели да плачу. (Дете зна да сте и ви тужни, зна када не говорите истину.)
– За мене је живот готов када њега више нема. (Овакве коначне реченице изазивају страх код детета. Показујте емоције, али и позитивна очекивања.)
Шта ако вас дете пита хоћете ли и ви умрети?
– Ја сам добро и са тобом сам. Надам се да ћемо ти и ја дуго, дуго живети.
– Чини се да си се преплашила кад си видела да сам прехлађена. Већина болести није опасна, бићу добро за неколико дана.
Никако не говорите:
– Ја нећу никада умрети. (Не дајте детету оваква обећања, дете зна да то није истина.)
Шта рећи ако деца осећају кривицу?
– Знам шта мислиш. Многи се осећају кривима када им неко умре. Због чега се ти осећаш кривом?
– Сећам се кад си тако нешто рекла мени. Иако ми није било драго, и даље сам те волела.
– Ако ти је јако тешко напиши јој писмо и реци колико ти је жао. Ако желиш прочитај га гласно. Кад би га она чула, сигуран сам да би разумела и насмешила се.
Никако не говорите:
– Не осећај се тако. (То не помаже, а може и да штети јер детету поручујемо да се не сме тако осећати, да то “није у реду”.)
– Можда си сад научио лекцију и други пут ћеш пазити шта говориш. (Изазвати још веће осећање кривице је окрутно.)
Помозите детету да губитак учини стварним
Најважнији аспект туговања је схватање физичке реалности смрти. Детету треба помоћи да то схвати, јер тек тада заправо почиње процес туговања.
Детету помаже учествовање у ритуалима, што укључује и сахрану. Нема показатеља који би говорили против присуства детета школског узраста сахрани властитог родитеља или детету важне особе. То важи и за старије предшколско дете.
Међутим, дете треба припремити за учествовање у сахрани. Старија деца можда знају шта је то сахрана, али млађој деци свакако треба рећи ко ће тамо бити, шта ће се тамо догађати, питати га да ли жели да иде и са ким жели да буде (можда његови најближи неће бити у стању да се брину за њега). Ако дете одбија да иде на сахрану, није га добро на то силити. Тада га треба питати са ким жели бити код куће док су други на сахрани.
Детету које не учествује у сахрани може да се да могућност да на неки други начин учествује у ритуалу: може написати писмо особи коју је изгубило, нацртати цртеж. У том случају, одлазак на гробље треба свакако организовати касније, у пратњи детету најближих особа.
Када потражити помоћ?
Уколико околина не може да пружи подршку детету, у неким ситуацијама треба потражити стручну помоћ (психолога, психотерапеута или психијатра), нарочито ако је туговање прекинуто, ако видимо да је отежано или да је изостало. То се догађа:
– ако дете има непримерен модел туговања у породици (пренаглашено туговање или потпуни изостанак)
– ако дете осећа јак страх за преживеле чланове породице
– ако је дете осим губитка било изложено и трауматском догађају
– ако околина пожурује дете на повратак свакодневном, нормалном животу
– због дететових карактеристика личности (нпр. суздржаност у изражавању осећања)
– ако нема сигурних доказа о смрти блиске особе, али постоји велика вероватноћа да се то догодило
– ако дете дуго времена не може да прихвати губитак
– ако дете након дужег времена има симптоме који указују на промене у доживљавању и понашању (нпр. изразито се повлачи, има мрачне мисли, постаје агресивно или аутоагресивно).
У овим ситуацијама се не устручавајте да потражите стручну помоћ.
Литература:
https://www.poliklinika-djeca.hr/publikacije/kako-pomoci-tugujucem-djetetu/